Znam da nije neophodno, ali bih ipak naglasio: Ovaj tekst pišem iz ličnog ugla i vlastitog iskustva jednog od mnogobrojnih procesa koji su u toku, a direktan su povod za iznošenje mog stava.
Većina ljudi koja me prati na Internetu poslednjih godina, zna da sam preduzetnik koji se bavi programiranjem i srodnim IT tehnologijama na Internetu. I pored toga što poslednjih, malo više od godinu dana, radim u velikoj agenciji, u osnovi sam i dalje preduzetnik. Samim tim, spadam u manjinu onih koji imaju posao, a nisu oslobođeni svakodnevne borbe sa birokratijom.
No, ovog puta se neću (toliko) žaliti na birokratiju već na još goru stvar zbog koje se živciram prethodnih skoro pa mesec dana – neradništvu!
Stil života jednog preduzetnika, gledano sa strane, možda izgleda sasvim lagodan i opušten. Radiš kada ti se radi, sam si svoj gazda, uplaćuješ sam sebi radni staž, poreze i ostale državne harače… i sve deluje super (ako zanemarimo onu večnu borbu sa birokratijom) dok je jednog dana npr ne razboliš. Ja npr već tri godine nemam zdravstvenu knjižicu! Iako uredno plaćam zdravstveno osiguranje, procedura za vađenje papirologije je identična kao za papirologiju potrebnu za dobijanje kredita u banci.
Sećate se kada mi je falilo hiljadu eura za učešće za kupovinu automobila? E pa, taj novac sam odavno zaradio, a kredit nikada nisam dobio. Zašto? Jer sam mali preduzetnik u Srbiji i nisam stalno zaposlen. A zašto se nisam stalno zaposlio? Zato što je to komplikovanije od svega prethodno navedenog.
Bilo kako bilo, od ono malo para koje sam godinama štedeo (za učešće za kredit/lizing) na kraju sam kupio polovan automobil, star 10ak godina, što je neka krajnja granica za motore sa “Euro 3” normom i to sam odlučio da isti uvezem iz EU, jer mi je računica pokazala da ću tako uštedeti oko 1000 EUR u odnosu da sam za istu svotu novca automobil pazario ovde. Plus je još gomila nekih drugih faktora poput lažne kilometraže, sumnjivog održavanja i sl, definitivno pomogla da odluka ipak padne na uvoz.
Nije tajna, kupio sam polovnu Opel Astru i to pre nekih mesec dana. Proces kupoprodaje, odjavljivanja stranih tablica, dobijanja privremenih col tablica, osiguranje i sl. trajao je svega par sati – naravno u EU. A proces špredicije, carinjenja i registracije ni dan danas nije okončan i ne nazire se kraj.
Jedna od poslednjih informacija koje sam dobio je da je, od pet carinika koji rade na carinjenju automobila, njih četvoro na odmoru – jer je jel’te sezona slava, a onaj peti povremeno svrati na radno mesto pa ne stiže da odradi – ništa. Istovremeno, kolege koje rade na carinjenju ostale robe, nemaju puno posla oko praznika, pa po ceo dan igraju karte.
Na pitanje, kada bih mogao da očekujem gotove papire potrebne za registraciju, odgovor je “biće”.
Da nije u pitanju moje lično iskustvo, verovatno bi me ova priča asocirala na neku od domaćih humorističkih serija koje prikazuju taj old school mentalitet ljudi koji rade u državnim firmama. Verovatno bi sve bilo šaljivo, pa bi uz opasku “ako si čekao x godina, sačekaj još par dana” nastavio sa “jbg, tako je kako je… šta da se radi”. Ali neću bre!
Dešavale su mi se slične stvari i ranije. Dešavale su se verovatno i većini od vas. I svi smo u fazonu, šta mogu… ćuti i nadaj se boljem… Čemu boljem? Dok se sami ne promenimo, ništa bolje se neće desiti! Dok nam tako funkcionišu državne firme i ustanove, ništa se u ovoj zemlji neće promeniti na bolje.
Te ljude, koji sede i ne rade ništa, već piju kafe i igraju karte na poslu, mi finansiramo. Od naših poreza se njima isplaćuje plata. I nije realno da ne rade ništa, a da žive na našoj grbači. Državna preduzeća su uglavnom neprofitabilna ili zarađuju mnogostruko manje od sličnih u privatnom vlasništvu. Pogledajte NIS na primer. Koliko je samo povećana efikasnost te kompanije od kada su stručni ljudi došli na upravna mesta. Ljudi rade, a ne sede po kancelarijama i igraju karte.
Nemate predstavu koliko sam se samo nervirao prethodnih mesec dana, čekajući da se neko tamo nakani da radi svoj posao. Verovatno se očekuje da nekoga ja platim (čitaj: gurnem koju crvenu za ubrzavanje procesa) nekoga za posao za koji je plaćen da radi. Verovatno je većini to normalan način funkcionisanja u našoj državi. E pa, meni nije!
Dok se puno mladih ljudi oko mene žali kako, i sa završenim fakultetom, master studijama i ko zna čime još, ne može da nađe posao, neki tamo sede i igraju karte… plaćeni za to što ne rade… Jer su tako u mogućnosti.
Pričamo o Internet biznisima, PayPal-u, e-poslovanju, a domaći zakoni ne da ne poznaju stvari poput rada od kuće, rada na daljinu, fleksibilnog i skraćenog radnog vremena i sl. već ne omogućava komplikuje i jednostavne oblike zspošljavanja od kojih postoje dva: na određeno i na neodređeno vreme.
U toku je javna rasprava o Nacrtu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji se tiče upravo ovoga što sam gore pomenuo, a Dragan Varagić je o tome nedavno detaljnije pisao. Ako se već priča o tome, mojih 2 centa ide za to da se konačno definišu oblici rada koji već godinama unazad ne samo da postoje, već i u realnosti funkcionišu. Pa da ljudi koji tako rade imaju mogućnost da se legalno zaposle, a ne da platu primaju na fore i fazone. I da oni što ne rade, mogu da lete sa posla i oslobode mesto za nekoga ko želi da radi, a nema vezu da se zaposli.
Verujem da ima dosta ljudi koji bi se složili sa mnom, ali i puno onih koji povodom toga ništa neće preduzeti. Zato sam za sve Internet aktiviste pronašao odgovarajuću Fejsbuk stranu: Stop neradnicima!
